Da li decu treba terati da jedu?

Urođenu  potrebu  za prirodnom hranom kod dece ,odrasli menjaju veštačkom hranom i ukusima.

 

Neretko se sreću deca koja odbijaju određene namirnice od malih nogu. Ubeđeni da su im one neophodne za pravilan razvoj, roditelji pokušavaju nagovaranjima, pretnjama, kažnjavanjem, ucenama, molbama, da ih privole baš na tu hranu... Ukoliko su to zdrava deca sa visokim nivoom energije, nema potrebe za brigom. Treba poštovati njihovu individualnost u ukusu, ali i potrebe organizma. Ukus najčešće i jeste povezan sa nutritivnom potrebom.

Decu od malih nogu ne treba kažnjavati da bi jela, već ih navikavati na blagovremenu i kvalitetnu ishranu kroz redovne obroke, ali uz izuzetno poštovanje njihovih individualnosti i u pogledu ukusa.
Dok se gojaznost na dečjem uzrastu sve više pominje kao problem, za mnoge roditelje je problem kad najmlađi odbijaju hranu. Dete ili jede malo i retko ili odbija određenu vrstu hrane i svoj jelovnik svodi na nekoliko vrsta namirnica. Neretko se sreću deca koja odbijaju određene namirnice od malih nogu. Ubeđeni da su im one neophodne za pravilan razvoj, roditelji pokušavaju nagovaranjima, pretnjama, kažnjavanjem, ucenama, molbama da ih privole baš na tu na hranu... Ukoliko su to zdrava deca sa visokim nivoom energije, nema potrebe za brigom. Treba poštovati njihovu individualnost u ukusu, ali i u potrebe organizma. Ukus najčešće i jeste povezan sa nutritivnom potrebom. Pogotovo u uzrastu kada dete još nije deformisalo svoj ukus industrijskom hranom i usađenim lošim navikama u ishrani.


Dečje čulo još nije naviknuto na veštačke ukuse. Kod mališana je urođena potreba za hranom koja nosi prirodni ukus i miris. Odrasli menjaju ta čula, nudeći deci modifikovano kravlje mleko umesto majčinog, industrijske kašice iz teglica, veštačke sokove, a kad ih nauče da žvaću i keks, grisine i ostalo “smeće” koje je neko nazvao hranom, nastaju problemi.